Rezonanta

Kada je februara 1917. Nataša napustila Moskvu, bilo joj je 22 godine. Bila je mlada pevačica koja je bežala od crvenih, čije ideje nije mogla da razume. Rodila se i rasla u čuvenoj porodici; u detinjstvu je bila okružena umetnošću i uvek se držala podalje od politike. Da pobegnu- u to ju je ubedio njen suprug, bogati industrijalac. Ali nisu otišli daleko. Čim su umakli smrti, koju su smatrali sasvim izvesnom, sakrili su se kod rođaka u jednom ukrajinskom selu i obukli seljačku odeću. Tako je prošlo mnogo godina. Nataša se suviše dugo pretvarala, tako da ni sama nije bila sigurna- da li je ona nekada bila operska pevačica ili je oduvek bila seljačka kći? Tokom 1935. Dimitrij se pridružio sovjetskoj birokratiji i tako su se malo- po malo vratili starom načinu života. Više nije bilo potrebe da Nataša izigrava seljanku. Nije morala da pazi na kokoši i koze, ali je, neprimetno od drugih nastavila da seje nevidljivo žito za nevidljive kokoši iza visoke ograde svog poseda i da pazi na nevidljive koze sa psom Dorom. Nevidljive životinje bi se okupile oko ograde, koja ne postoji. U isto vreme, kada bi članovi partije bili pozvani na večeru, Nataša bi se setila kako se ponaša jedna operska dama, i iznenadila bi goste improvizovanom arijom... Ali svakog jutra je nečujno, tužnim pogledom, posmatrala svoj izmišljeni svet, koji jedino ona vidi, i niko nikada neće razumeti zašto je baš u njemu našla utočište.